Optimizam, ljubav, nada i podrška. Ovo su reči koje roditelji čije dete ima dijagnozu raka/tumora/maligniteta vode kroz težak period u životu.
Kada nemate koga da pitate ili nemate nikoga ko vas razume kroz šta prolazite, onda će i potpuni stranac koji ima isto iskustvo da vam najviše pomogne.
Zato pokrećemo seriju roditeljskih priča koje će vam pomoći da osetite optimizam, ljubav, nadu i podršku.
Zovem se Ankica Miljenović, imam 42 godine i trenutno živim i radim u inostranstvu.
Moj sin se lečio od akutne limofblastne leukemije 2012. godine. Tadašnji 13-ogodišnji dečak, do tada potpuno zdrav, počinje da se oseća umorno, iscrpljeno i da mu se uvećavaju limfne žlezde.
Nakon detaljnog pregleda i analiza u Institutu za majku i dete dobija stiže dijagnoza ALL – Akutna limfoblastna leukemija.
Dijagnozu mi saopštava i doktor koji ga je lečio. Ne znam šta se dešava. U trenutku kad mi je doktor saopštio dijagnozu počinje da me preplavljuje osećaj nemoći i beznađa i tad imam utisak da život staje.
Kreću pitanja: ’’Da nije greška? To nije moguće! Kako? Zašto?’’, ma hiljadu pitanja u glavi. Kako reći detetu? Šta mu reći? Kako to ublažiti?
Ipak je dete ali i nije baš malo dete. Toliko je veliki da može da rume. Laž ne dolazi u obzir a istina je surova. Pokušavam mu to nekako da mu objasnim, upakujem, ali sama reč leukemija jednostavno ne izlazi iz mene. Obraćam se doktoru za pomoć jer ja to ne mogu da izgovorim. Doktor mu saopštava dijagnozu i upućuje ga detaljno u proces lečenja. Hvala mu na tome.
Lečenje je trajalo godinu dana. Bili smo smešteni u Roditeljskoj kući pri IMD- Institutu za majku i dete. U tom smeštaju nalazim podršku psihologa i roditelje čija se deca takođe leče. U tim momentima to je bio jedini vid podrške pomoći za koji sam znala i kome sam mogla da se obratim. Prednost ovog smeštaja je što nas hodnik deli od odeljenja i što se osećam sigurnije. Prednost je i to što su mi drugi roditelju tu i mogu sa njima da pričam i da se razumemo. Važno je bilo i to što su deca imala aktivnosti i sadržaje pa su imali kako tako kvalitetno ispunjeno vreme.
Dijagnoza je bila šok za sve, kako za nas dvoje tako i za užu i širu porodicu. Bilo je razumevanja, podrške, pomoći, delili su sa nama taj očaj, da bih kasnije u nekom trenutku shvatila da u stvari ja njih tešim, bodrim i ublažavam istinu da bi oni lakše podneli. Posle takvih momenata proredila sam razgovore i smanjila broj ljudi sa kojima sam komunicirala jer su mi oduzimali vreme i snagu. Najgore stvari koje sam čula od porodice i prijatelja su bile ’’svi ćemo mi jednog dana umreti’’, ’’mlada si, možeš imati još dece’’ i slične stvari koje su me samo povređivale. Najviše sam volela da me ostave kad nisu mogli da razumeju kroz koji proces trenutno prolazimo i kad nije bilo empatije sa njihove strane.
Sama hemioterapija izaziva niz neželjenih efekata, ne znam koji bih izdvojila kao najgori. Izazova je mnogo, psihičkih, telesnih, socijalnih, materijalnih. Razgovarala sam sa psihologom sa odeljenja i sa drugim majkama koje su prošle sve to. Uglavnom sam razmišljala kako da animiram sebe i dete.
Sada posle toliko godina imam strahove. Strah od povratka bolesti još uvek postoji, ali na to sve sad gledam kao na neki ružan san.
Ono što bih poručila nekome ko tek počinje da se leči je da slušaju lekare, da ne rade ništa na svoju ruku i da će sve ovo jednog dana izgledati kao ružan san.
Ne ustručavam se da pričam o svom iskustvu jer mislim da treba podići svest ljudima u vezi raka kod dece i adolescenata a i dosta koristi drugim roditeljima koji prolaze kroz to isto.
Iskustvo dečijeg kancera je nešto najbolnije što može da se desi svakom roditelju, ali kada završimo sa tim dosta očvrsnemo i budemo otporniji na svakodnevne probleme na koje nailazimo posle lečenja.
Zbog posla nisam u mogućnosti da učestvujem u aktivnostima udruženja ali svakako preporučujem svakome ko misli da će mu tako biti lakše. Stojim na raspolaganju drugim roditeljima koji možda sada leče dete, jer znam da to može da im puno znači.
