Milkica: Sve zavisi od toga kako sam se osećala. Ukoliko mi fizički nije bilo dobro, jedva sam čekala da odem kući, kad mi je bilo bolje, smarala sam se, ali sam se trudila da iskoristim to vreme za nešto korisno, npr. da crtam ili da čitam nešto. I, naravno, jedva sam čekala da počnu posete da mi dođu mama ili seka ili društvo. Ali trudila sam se da prihvatim to kao nešto što može da mi pomogne.
Miloš: U početku sam se osećao kao jadnik. Sve nova lica, svi 90% vremena leže u krevetu, i većinu vremena spavaju. Pitao sam se, a i njih kako im nije dosadno, zašto ne rade nešto da im prođe brže vreme. Nisam dobio nikakav odgovor. Onda sam i ja postao kao i oni, i češće sam padao u depresiju, uglavno zbog dosade.
Milica: Za vreme boravka u bolnici, najteže mi je bilo to što sam bila daleko od kuće. Osećala sam se zatvoreno i izolovano od sveta. Bila sam tužna što ne mogu poput mojih prijatelja da se igram i družim. Međutim, bilo je dana kada sam stvarno bila vesela i samo sam razmišljala kako da se što pre otarasim ove bezvezne bolesti i idem kući. To je nekako bio moj cilj, to me je vodilo dalje. Mislila sam ako odem kući, sve će se završiti i bolest će nestati.
