5 stvari koje bih voleo/la da znam

Milica je imala 12 godine kada joj je dijagnostikovana Akutna limfoblastna leukemija. Jedna je osnivača grupe mladih lečenih (MladiCe) od raka u detinjstvu. Ona nam govori o načinima na koje je želela da zna kako će rak uticati na njeno mentalno zdravlje i zašto je upisal ai završila Psihologiju.

1. Imam snagu koju nisam znala da imam...

Moja mama je došla sa mnom u bolnicu Vest Suffolk po rezultate mojih testova pre nego što mi je postavljena dijagnoza. Želeo sam da uđem sam da dokažem da mogu da uradim stvari za sebe; do tada su moja mama ili moj dečko Tom radili sve za mene.

Ali kada sam došao do vrata, doktor me je pitao da li imam nekoga sa sobom. Tada sam znao da mi neće reći ništa što želim da čujem.

Ubrzo nakon toga, kada sam započela lečenje plodnosti, Tom je upravo bio u Milanu i koronavirus je bio rasprostranjen u Italiji, pa mu je rečeno da sačeka napolju.

Tada mi je palo na pamet da ću možda morati sam da prođem kroz mnoge tretmane. Nije mi se dopala ideja o tome, ali znao sam da je to nešto za šta treba da se pripremim.

2…Ali i dalje su mi bili potrebni moja porodica i prijatelji

Suočavanje sa teškim stvarima ne znači da to radite sami.

Odmah nakon moje dijagnoze, samo sam sve to flaširao i pokušao da pokažem da sam jaka osoba. Hteo sam da radim stvari za sebe kao što je da napravim ručak, ali nivo gvožđa mi je pao veoma nizak, i često sam osećao vrtoglavicu i moja mama je morala da preuzme.

Morao sam da se zaštitim, a jedini put kada sam mogao da napustim kuću bio je da odem u bolnicu. Tom živi u drugom okrugu, pa čak i kada su restrikcije popustile, još uvek nisam mogao da ga vidim.

Nisam mogao da vidim svog tatu i morao je da me gleda kako prolazim kroz sve preko poruka i poziva. Nisam mogao da vidim ni svog najboljeg prijatelja.

Od gubitka kose do potrebe za zagrljajem, sve me je pogodilo kao tona cigli. Smešno je kako se ponekad možeš osećati tako usamljeno, čak i u bolnici kada imaš toliko ljudi oko sebe koji su svi u istoj situaciji.

To me je navelo da shvatim da, iako neki od mojih voljenih nisu bili fizički bliski, ipak sam se zaista oslanjao na njihovu podršku.

3. Normalno je da se osećate uznemireno zbog lečenja i neželjenih efekata

Teško je pripremiti se za prvu rundu lečenja raka. Sam sam otišao u jedinicu Teenage Cancer Trust u bolnici Adenbruk. Bilo je veoma zastrašujuće, i plašio sam se toga.

Nosio sam masku i iza maske sam pokušavao duboko disati da se smirim jer sam bio na ivici napada panike. Nisam želeo da idem u jedinicu sa napadom panike ili slomom jer sam samo mislio da će me svi videti kao emocionalnu olupinu.

Posle moje prve sesije hemoterapije, moja mama i ja smo još uvek učili o svim tabletama koje treba da uzmem, a zaboravili smo lek protiv bolesti. Bio sam bolestan od 2 do 8 ujutro.

Sledećeg dana sam se uznemirio jer sam se brinuo da ću ponovo biti bolestan. Ali razgovarao sam sa medicinskom sestrom o tome, a ona je sela sa mnom i smirila me. Naterala me je da shvatim da je u redu da se lečenje i neželjeni efekti otežaju i da se osećam zabrinuto zbog toga.

4. Iskrenost pomaže ljudima da vam pomognu

Osvrćući se na svoju prvu rundu hemoterapije, voleo bih da sam pokazao da sam zabrinut, jer je svo osoblje Teenage Cancer Trusta bilo tako ljubazno i od pomoći.

Sada znam da sam mogao da doživim napad panike i da to ne bi bila velika stvar jer je osoblje naviklo da pomaže ljudima kroz njihove emocije.

Voleo bih da sam i ja rekao ljudima kada sam imao loš dan, i to izneo na videlo, jer mislim da bi razgovor o tome i traženje pomoći uveliko poboljšao stvari.

Teenage Cancer Trust me je upoznao sa savetnikom u bolnici po imenu Jo. Proverila bi kako sam i videla kako mislim da tretman ide.

U početku joj se nisam ni potpuno otvorio. Mislim da bi pomoglo da sam mogao da je vidim licem u lice i da mi je to ponudila, ali želeo sam da ograničim svoje interakcije licem u lice zbog koronavirusa.

Moje emocije su bile svuda oko toga šta se dalje dešava sa mojim tretmanom i da li će rezultati skeniranja biti u redu. Plašio sam se skeniranja u slučaju da su loše vesti.

Kada sam znao da bolje reagujem na svoj tretman, osećao sam se sposobnijim da se otvorim za Jo. Znao sam da moram da počnem to da radim – ako to ne izvučem, doživeo bih slom u nekom drugom trenutku kada ne bih mogao da to kontrolišem.

Odatle su razgovori tekli mnogo lakše i to je zaista pomoglo.

5. Samo pustite sve napolje i dopustite sebi da osetite emocije

Rak je uticao na moje mentalno zdravlje – pre toga je moje mentalno zdravlje bilo dobro.

Dakle, veoma je važno dobiti psihološku podršku. Ljudi jednostavno ne shvataju koliko može biti usamljeno lečenje raka, posebno tokom pandemije. Osećao sam se milion puta bolje kada sam počeo da se otvaram.

Bez te podrške, gledala bih na sve to kao na zaista užasno iskustvo i traumatično razdoblje u mom životu. Uz podršku, sada mogu samo da se osvrnem na to kao na deo svog života.