MladiCe iz savetovališta MladiCe PričaliCe govore nam o tome kako rak može uticati na mentalno zdravlje mladih ljudi – uključujući i nakon završetka lečenja – i kako da uočite da li vam je možda potrebna dodatna podrška.
Onlajn vršnjačka podrška predstavlja zajednicu vezanu za određenu internet lokaciju, u kojoj članovi razmenjuju informacije, pružaju jedni drugima emocionalnu podršku, pomažu jedni drugima da se lakše nose sa problemima koji ih muče i razvijaju samopouzdanje u pogledu sposobnosti rešavanja problema.
Ovo je grupa mladih koji su se lečili od raka – koja pruža podršku i istovremeno stvara svest, promovišući oporavak i smanjujući stigmu, podstičući otvoreno deljenje unutar grupe, ali uz strogu poverljivost, uz atmosferu bez osuđivanja.
Podrška MladiCa/vršnjaka ne zasniva se na psihijatrijskim modelima ili dijagnostičkim kriterijumima. Radi se o empatijskom razumevanju tuđe situacije kroz zajedničko iskustvo emocionalne i psihološke boli. Nadamo se da ćemo uspeti da kreiramo povoljnu društvenu klimu za klijanje i rast. Sjajnu ekipu edukatora i supervizora imamo. Nadamo se da ćete nas svi podržati da naše online savetovalište započne sa radom ali mnogo važnije da traje u budućnosti.
Rak i mentalno zdravlje kod tinejdžera i mladih odraslih
Doživljaj raka kao adolescent ili mlada odrasla osoba može imati posebno veliki uticaj na emocionalno blagostanje i mentalno zdravlje.
Znamo da su tinejdžeri i mladi odrasli u jedinstvenoj fazi svog društvenog, emocionalnog i kognitivnog razvoja. Tokom ovog perioda, tinejdžeri i mladi odrasli moraju da završe ključne razvojne „zadatke“, koji uključuju da postanu nezavisniji od porodice, da se osećaju povezanije sa svojim prijateljima i samopouzdanije među njima, da razviju svoj identitet i prave planove za svoju budućnost.
Ovo je već zaista izazovno vreme za mlade ljude i ako se bilo koji od ovih „zadataka“ poremeti, veća je verovatnoća da će se razviti poteškoće sa mentalnim zdravljem. Kada u tu mešavinu dodate neočekivanu dijagnozu raka, iskustvo koje može da prekine izvršenje ovih zadataka, onda su poteškoće sa mentalnim zdravljem sve verovatnije.
Postoji toliko mnogo primera ovog poremećaja i njegovog uticaja. Mladi govore o tome da im nedostaje rutina odlaska u školu, fakultet ili posao i da ne mogu da provode toliko vremena sa svojim prijateljima. Mladi govore da se osećaju drugačije od svojih vršnjaka, kako fizički tako i emocionalno. U vreme kada bi mladi ljudi trebalo da se osećaju povezanije sa vršnjacima, često se osećaju nepovezano i izolovano. Slično tome, u vreme kada mladi ljudi pokušavaju da postanu nezavisniji, rak može povećati njihovo oslanjanje na porodicu i negovatelje.
U vreme kada bi mladi ljudi trebalo da se osećaju povezanije sa vršnjacima, često se osećaju nepovezano i izolovano.
Takođe znamo da neki neželjeni efekti lečenja, kao što su gubitak kose, promene težine i/ili gubitak tonusa mišića, mogu uticati na samopouzdanje i sliku tela. Mladi ljudi takođe govore o teškoćama u razvoju romantičnih veza, nedostatku samopouzdanja i osećaju zabrinutosti za svoju plodnost. Kombinacija ovih izazova može naravno povećati uznemirenost i, za neke, verovatnoću budućih poteškoća sa mentalnim zdravljem.
Narušavanje životnih ciljeva i težnji je velika stvar. Čak i jednostavne stvari kao što je odlazak na maturu ili početak časova vožnje – to ne moraju biti velike prekretnice. Često može imati veliki uticaj na njihovo mentalno zdravlje kada nisu u stanju da rade ono što vide kao ‘normalne’ životne stvari.
Takođe može biti veoma izolovano videti svoje vršnjake kako rade stvari kao što su odlazak na maturu ili odlazak na fakultet. Možete postati prilično odvojeni od svojih prijatelja i to može dovesti do stvari poput izolacije i niskog samopoštovanja.
Kako rak utiče na mentalno zdravlje mladih ljudi?
Rak može uticati na vaše mentalno zdravlje na mnogo različitih načina. Mnogi mladi ljudi doživljavaju osećaj anksioznosti i brige, ne samo za svoju neposrednu budućnost, već i za svoju dugoročnu budućnost. Pored toga što remeti svakodnevni život, rak često nosi sa sobom mnogo neizvesnosti: „kako će biti lečenje“, „kako ću se nositi“, „hoće li lečenje uspeti“, „hoće li se rak vratiti“, „hoće li prijatelji i porodica biti OK“, „kako sada izgleda moja budućnost“?, a sve to razumljivo doprinosi odgovarajućem osećanju anksioznosti, brige i straha.
Lečenje može biti veoma teško; mnogi mladi ljudi se bore sa procedurama i neželjenim efektima lečenja, a osećaj zabrinutosti zbog igala, testova i skeniranja je uobičajen. Mnogi mladi ljudi takođe brinu zbog mučnine i straha od bolesti, čak i pre nego što njihov sledeći ciklus počne. Takođe znamo da šok dijagnoze i iscrpljujuća priroda lečenja mogu biti traumatični, u stvari, neki mladi ljudi mogu razviti simptome posttraumatskog stresnog poremećaja (PTSP).
Pored toga što remeti svakodnevni život, rak često sa sobom nosi i mnogo neizvesnosti.
Mladi govore i o osećanjima tuge i gubitka. Mladi govore o tome da se osećaju i izgledaju sasvim drugačije: „Više se ne prepoznajem“, „Ne znam ko sam“. Mladi ljudi često govore o gubitku života za koji su se nadali da će živeti i shvatanju da ‘Nisam nepobediv, loše stvari mogu da se dese, i mogu da se dese veoma brzo i izbace iz koloseka ono što sam mislio da će mi budućnost doneti ‘. Mladi ljudi takođe govore o propuštanju zajedničkih iskustava sa vršnjacima i odrastanju – „možete biti u sobi sa prijateljima koje imate od detinjstva, ali se jednostavno ne osećate povezanim sa njima“.
OK je da nisi OK
Nažalost, još uvek postoji stigma i nedostatak razumevanja mentalnog zdravlja. Svi mi doživljavamo periode dobrog fizičkog zdravlja i različite stepene lošeg fizičkog zdravlja, a isto važi i za naše mentalno zdravlje, ali im retko dajemo jednak prioritet.
Važno je da zapamtimo da svi imamo emocije i da se povremeno borimo
Prošli smo dug put poslednjih godina, sve smo bolji u razgovoru o našem mentalnom zdravlju, ali traženje podrške za neke je i dalje izazov. Tako je važno zapamtiti da svi doživljavamo emocije i da se svi ponekad borimo; apsolutno je OK ne biti OK i prepoznati da nam je ponekad svima potrebna dodatna podrška.
Ipak, znamo da još uvek postoje prepreke koje sprečavaju mlade da zatraže pomoć.
Neki mladi ljudi kažu da su se zaista dobro nosili sa drugim stresnim životnim događajima i iznenađeni su da život sa rakom i izvan njega može biti težak. Mnogi mladi ljudi kažu: „Trebalo bi da se bolje nosim“, „Ne treba mi emocionalna podrška, nikada mi je ranije nije bila potrebna“, što im može otežati priznanje prijateljima, porodici i profesionalcima da se sada muče.
Neki mladi ljudi kažu da nisu sigurni da li su dovoljno tužni, uznemireni ili zabrinuti da traže podršku: „Drugim ljudima je gore od mene“. Slično tome, neki mladi ljudi su zabrinuti zbog lista čekanja i ne žele da „gube“ moje vreme ili da spreče drugu mladu osobu da pristupi psihološkoj podršci.
Mnogi mladi ljudi takođe kažu da se osećaju krivim ili posramljenim što su doživeli nevolju, posebno kada je lečenje završeno: „Nisam želeo/la da pominjem da sam se mučio; Nisam želeo/la da pominjem da sam se osećao/la uznemireno jer bih samo trebao/la biti zaista zahvalan/na što sam živ/a – to bi samo po sebi trebalo da bude dovoljno da me usreći.
Važno je podsetiti mlade ljude da pristup psihološkoj podršci nije znak slabosti, već je to samo način na koji stvari stoje: život sa rakom i izvan njega može biti zaista , stvarno teško.
Mentalno zdravlje nakon završetka lečenja raka
Mnogi mladi ljudi kažu da im je kraj lečenja apsolutno najteži deo; mladi ljudi i njihove porodice su često zaista iznenađeni ovim, ali mislim da postoje brojni razlozi za ovo iskustvo.
Tokom samog lečenja, iako postoje periodi anksioznosti i brige, možda oko dijagnoze i lečenja, za mnoge lečenje sa sobom nosi plan, rutinu i tim ljudi koji su posvećeni podršci mladoj osobi. Mladi ljudi često govore da, ako sve ide relativno dobro, proces lečenja može biti prilično suzdržan i zaista podržavajući, i postoji pravi osećaj ‘glave dole, znam šta treba da radim, hajde da prođemo kroz prvi ciklus, drugi ciklus i tako dalje’.
Završetak lečenja može doneti čitav niz emocija: olakšanje, sreću i radost što je lečenje završeno, neizvesnost šta će se dalje desiti i strah za budućnost.
Mladi ljudi često pričaju o tome da ne znaju šta dalje i postavljaju mnoga zaista važna pitanja – „kako da se vratim u „normalan“ život“, „da li uopšte želim da se vratim u normalan život“, „kako da se ponovo povežem sa prijateljima ‘, ‘kako da izgradim život za sebe koji je drugačiji od života koji sam planirao?’ Mladi ljudi kažu da se osećaju suštinski drugačije, za neke ovo može biti zastrašujuće, za druge može biti uzbudljivo ali zbunjujuće vreme.
Kraj lečenja može doneti rolekoster emocija
Veze i prijateljstva mogu biti drugačiji nakon raka, prioriteti i iskustva su se možda promenili, veze se možda neće izgledati kao pre. Povratak u školu ili posao za neke može biti zastrašujući; planovi će možda morati da se promene ili nove prilike postanu privlačne.
Mladi govore i o strahu od povratka raka, strahovima vezanim za plodnost i potencijalnim kasnim efektima lečenja. Oporavak od lečenja takođe može biti veoma težak, potrebno je vreme, mladi ljudi, porodice, prijatelji, partneri i poslodavci mogu imati različita očekivanja o tome koliko brzo bi to trebalo da se desi.
NEMOJTE DA ISPUNJAVATE TUĐA OČEKIVANJA!
Završetak lečenja je ogroman period prilagođavanja. Za mnoge je ta sigurnost bila povezan sa sigurnošću bolnice i medicinskog tima; manje vremena se provodi u bolnici, manje je mogućnosti da se vidi kako se rutine menjaju, što samo po sebi može biti zastrašujuće.
Mnogi mladi ljudi vrše veliki pritisak na sebe da se osećaju na određeni način: „Trebalo bi da se osećam bolje nego što je se osećam“, „Trebalo bi da budem srećan/na sada kada sam završio/la lečenje“, „Trebalo bi da budem uzbuđen/a“ , ‘Trebao/la bih da budem optimista’, ‘Trebao/la bih da se nadam’.
A kada se ta osećanja ne iskuse, mladi ljudi govore o osećaju stida i krivice što nisu zahvalni, što nisu iskoristili prilike i što nisu živeli život punim plućima. Kada se mladi ljudi ne osećaju onako kako misle da bi trebalo, to takođe može izazvati mnogo anksioznosti i tuge.
Za neke mlade ljude, fizički oporavak od lečenja raka takođe traje dugo. Njihovo očekivanje može biti: „Trebalo bi da se osećam bolje, trebalo bi da sam na ovoj prekretnici do sada, trebalo bi da mogu da uradim ovo“, i može im biti teško da to prihvate, možda su još uvek daleko od toga da se vrate bilo kakvim normalnim aktivnostima.
Očekivanja drugih ljudi su tu i onda je još teže. Ljudi bi mogli reći: „Oh, to je dobro. Završili ste tako da se sada možete vratiti u normalu. Ili „Kada se vraćaš na posao?“ A za neke mlade ljude to bi moglo biti daleko.
Kako da prepoznete znakove da vam je možda potrebna dodatna podrška mentalnom zdravlju
Znamo da život sa i posle raka može biti zaista težak; mladi ljudi će verovatno doživeti širok spektar osećanja i u redu je da mladi osećaju šta god da osećaju. Normalizacija stresa je zaista važna. Takođe znamo da provođenje vremena sa bliskim prijateljima i porodicom, izdvajanje vremena za prijatne aktivnosti, pokušaj da se držimo rutine i deljenje briga sa medicinskim timom može pomoći.
Ponekad naša osećanja počnu da postaju stalno prisutna i počnu da utiču na svakodnevni život: tada ohrabrujemo mlade ljude da razmišljaju o pristupu široj podršci.
Neki od znakova na koje treba obratiti pažnju su:
- ne uživate u aktivnostima koje su vam oduvek bile važne,
- osećate se povučeno,
- ne želite da se družite sa prijateljima,
- izbegavate stvari koje biste želeli da radite,
- osećate se previše zabrinuto zbog toga.
Kada emocije počnu malo više da izbijaju na površinu, kada anksioznost i/ili plačljivost postanu malo nepredvidiviji i dogode se „iz vedra neba“, ovo bi takođe mogao biti dobar trenutak da zatražite podršku.
Takođe, ako uznemirenost, anksioznost ili brige počnu da ometaju odlazak na sastanke ili angažovanje na lečenju, to bi bio još jedan znak da je potrebna veća podrška u pogledu mentalnog zdravlja.
Ako ste imali problema sa mentalnim zdravlje a zatim vam je dijagnostikovan rak, šta to znači za vas i koji savet može pomoći?
Znamo da poteškoće sa mentalnim zdravljem ne nastaju samo nakon dijagnoze raka; neki od mladih ljudi koje srećemo doživeće psihološki stres, možda pre postavljanja dijagnoze ili u prošlosti. Za neke mlade ljude, ova iskustva mogu pomoći na putu protiv raka; možda su već pronašli načine za suočavanje i reagovanje na nevolje koji su im korisni; možda su imali pozitivna iskustva traženja podrške i stekli mrežu ljudi kojima mogu verovati i sa kojima mogu razgovarati o teškim emocijama.
Međutim, za neke mlade ljude, stres zbog dijagnoze raka može povećati ili pokrenuti prethodne poteškoće sa mentalnim zdravljem. Znamo da je veća verovatnoća da će mladi ljudi koji su iskusili psihički stres u prošlosti imati slične poteškoće kada se suoče sa drugim stresnim događajem u budućnosti, kao što je rak. Takođe znamo da kada smo suočeni sa sve većim brojem stresora, to može prevazići našu sposobnost da se nosimo i dovesti do daljeg stresa. Neki mladi ljudi takođe mogu otkriti da prethodni načini suočavanja jednostavno nisu od pomoći kao što su bili.
Korišćenje strategija koje su ranije bile od pomoći verovatno će biti dobro za početak. Vrste strategija i podrške koje su ranije pomagale biće različite za svakoga, ali bismo ohrabrili mlade ljude da razmisle o tome kako su upravljali nevoljom pre raka.
Neki mladi ljudi možda već imaju pristup podršci za mentalno zdravlje zbog niza poteškoća. Verovatno će biti važno i korisno podeliti ovo sa medicinskim timom kako bi oba tima mogla da rade zajedno na podršci mladoj osobi.
Ako ste mlada osoba koja prolazi kroz rak i osećate da se borite sa svojim mentalnim zdravljem, razgovarajte sa svojim kliničkim timom, medicinskom sestrom za tinejdžere protiv raka ili koordinatorom podrške mladima. Oni će učiniti sve što mogu da vam pomognu, što može uključivati upućivanje na stručnu podršku.
Imamo informacije kome da se obratimo ako ste vi ili neko drugi u krizi i treba hitnu pomoć ili dalju podršku.
