Problemi u učenju tokom lečenja i posle lečenja
Lečenja raka kod dece i adolescenata se odražava na proces učenja: nemogućnost redovnog odlaska u školu, gubitak energije, koncentracije… U slučaju tumora mozga sve može biti još drastičnije. Terapije nekada utiču na memoriju i pažnju. Roditelji primećuju i skreću pažnju učitelju na probleme koje dete ima, i naravno učitelj uvek može da primeti još neke probleme koje dete ima tokom učenja.
Šta povećava rizike u problemima učenja?
Faktori koji mogu da povećaju rizik u poteškoćama u učenju:
- Dijagnoza u ranom uzrastu
- Izostajanje iz škole
- Problemi u učenju i pre dijagnoze
- Gubljenje energije (snage) kao posledica lečenja
- Problemi sa sluhom i vidom kao posledica lečenja
- Fizički nedostaci kao posledice lečenja
- Oštećenje centralnog nervnog sistema kao posledica lečenja
Da li deca i tinejdžeri sa određenim tipovima tumora imaju veći rizik za poteškoće u učenju?
Da, deca i tinejdžeri sa određenim tipovima tumora imaju veće poteškoće sa učenjem i koncentracijom.
- Tumor mozga
- Tumor koji uključuje oči i uši
- Akutna limfoblastična leukemija (ALL)
- Non- Hodgkin (NHL)
Koji lekovi (citostatici) povećavaju rizik za probleme u učenju i problemima sa koncentracijom?
- Methotrexate – ako se daju velike doze infuziono ili injekcijom kao spinalna tečnost
- Cytarabine – infuziono ako se daju visoke doze
- Operacija mozga
- Zračenje sledećih područja: Mozak, uši- infratemporalni deo, Zračenje celog tela
- Cisplatin ili carboplatin (može da ima posledica na sluh)
Koji testovi se preporučuju?
Svaka mlada osoba koja prođe proces lečenja, i kao posledicu lečenja ima probleme u učenju, trebala bi da prođe neuropsihologičke testove. Ovi testovi treba da mere IQ i osnovne školske sposobnosti, zajedno sa detaljnim informacijama kako dete napreduje.
I kada je sve u redu, i roditelji i učitelji moraju biti na oprezu.
Koji problemi u učenju mogu da se manifestuju?
Najčešći problemi:
- Pisanje
- Čitanje
- Vokabular (fond reči)
- Matematika
- Koncentracija
- Dužina pažnje
- Sposobnost da se predviđeni zadaci završe na vreme
- Izračunavanje (sposobnost da se zadaci rade u više nivoa)
- Planiranje
- Organizacija
- Rešavanje problema
- Socijalne veštine
#Samo Kažem #Povratak u školu
Kako i zašto je nastao film #Samo Kažem?
Iz nefomalnih razgovora sa decom i mladima o iskustvima povratka u školu nakon lečenja od maligniteta, saznali smo puno o problemima sa kojima su se susretali, ali i načinima kako su oni mogli da se umanje ili sasvim preduprede.
Ne toliko dugotrajno odsustvovanje iz škole, koliko činjenica da dete nakon povratka izgleda ili se ponaša drugačije od vršnjaka je nešto što provocira snažnu stigmu. „Drugačiji“ učenici/ce nailaze na nerazumevanje drugih učenika, neretko i nastavnika/učitelja, bivaju etiketirani što značajno otežava proces inkluzije i psihosocijalne rehabilitacije. Društvo je nezaobilazni faktor u procesu ozdravljenja-kod dece i mladih, vršnjačka grupa u školi je ta koja u velikoj meri može da utiče na „osećaj normalnosti“ koji im je preko potreban nakon dugotrajnog lečenja od hroničnih bolesti i odsustvovanja iz njima poznate socijalne sredine. Upoznavanjem matične (u ovom slučaju, školske) sredine sa važnošću njihove uloge u procesu inkluzije diskriminisanih (po bilo kojoj osnovi) učenika, možemo stvoriti uslove za uspešniju socijalnu reintegraciju učenika koji se vraćaju u školu, ali i na razvoj kohezivnosti postojećih grupa (odeljenje učenika, nastavnički kolektiv, roditelja).
Slušajte i čujte decu.
Šta je inkluzivni program „Povratak u školu“?
To je program koji za cilj ima pomoć pri socijalnoj reintegraciji dece u njihovu matičnu sredinu-konkretno ovim projektom smo se usmerili na školsku sredinu.
Dvostrana podrška-detete i roditelja, ali i sredine (svih učesnika-nastavnika, vršnjaka i preventivno i roditelja vršnjaka iz odeljenja).
Ovakvi programi se primenjuju u svetu još od 80 tih godina i daju vrlo dobre rezultate.
Zašto su potrebni ovakvi programi?
Sa porastom stope preživljavanja pedijatrijskih onkoloških pacijenata poslednjih 50 godina, u svetu je prepoznata potreba razvijanja psihosocijalnih programa podrške tokom socijalne inkluzije, a ne samo tokom lečenja, kako bi se umanjile posledice lečenja i apsentizma (izostajanje) iz škole.
Lečenje maligniteta traje od 6 meseci do 3 godine. I u najboljem slučaju kada je aktivno lečenje završeno nakon 6 meseci, tako velika pauza u pohađanju nastave već ostavlja posledice. Dete gubi veze sa vršnjacima, osećaj postignuća. Vraćanje u školu je prilika da se fokus sa negativnih, stresnih aspekata bolesti i lečenja prebaci na zdrave aspekte života. S druge strane taj proces nosi i rizik od potencijalne retraumatizacije dece i roditelja. Zbog toga je važno da ovakvi programi podrške prilikom socijalne inkluzije postoje.
Faktori koji otežavaju uspešan povratak u školu?
Najveći problem je nedostatak komunikacije između porodice lečenog deteta, nastavnika, medicinskog osoblja. Naša uloga je da nadomestimo nedostatak te komunikacije.
Pored tog opšteg problema, kod dece, roditelja, nastavnika i vršnjaka iz odeljenja možemo izdvojiti i druge ometajuće faktore koji su specifični samo za njihovu grupu.
1. Problem u vezi sa roditeljima
Proističi uz brige za zdravlje deteta i separacionih strahova. Reakcije rditelja mogu biti različite: često roditelji sami odlažu polazak deteta u školu ili imaju problema u odluci sa konzistentnošću u odluci da dete redovno ide na nastavu (nisu dovoljno istrajni u odluci da dete redovno pohađa nastavu i da izostaje samo onda kad je te realno opravdano). Neki roditelji, pogotovo u manjim sredinama, nerado pričaju ili čak sasvim skirivaju činjenice o prirodi bolesti od koje je dete je bolovalo, iz straha da će to izazvati nagativne reakcije vršnjaka i nastavnika.
2. Problemi u vezi sa nastavnicima
Nastavnici maju vrlo malo ili ni malo znanja o dečjem malignitetu, lečenju i prognozama za izlečenje. Od njih se očekuje da preuzmu deo odgovornosti za brigu o zdravlju deteta (dok je na nastavi), a nemaju potrebne veštine i znanje, niti su emotivno pripremljeni za suočavnje sa takvom odgovornošću. Najčešća njihova reakcija je da onda postanu suviše popustljivi prema detetu u ocenjivanju njegovog akademskog postignuća, generalno postavljaju niže standarade za lečenog učenika/učenicu. Iako oni imaju dobru nameru, to proizvodi dvostruko negativne efekte: s jedne strane detetu šalju poruku da ne mora da se trudi, što dodatno urušava već narušeni sliku o sebi koje dete ima, a s druge strane vršnjaci mogu negativno reagovati na povlašćeni status tog deteta i socijalno ga izopštiti iz nefomalnih vršnjačkih grupa.
3. Problemi u vezi sa vršnjacima
Takođe nedovoljno znanje o malignim bolestima, što znači puno predrasuda i pogrešna uverenja koja mogu da utiču na njihov odnos sa sa lečenim drugom/drugaricom. Ti strahovi i uverenja se razlikuju u odnosu na uzrast dece. Mlađa deca veruju da je malignitet prelazan kao i grip ili često da su lečena dece nekim lošim ponašanjem izazvala pojavu bolesti, da su oni odgovorni za to. Kod starije dece, adolescenata, stahovi su vezani za adekvatan pristup lečenim drugovima- njih brine kako da na adekvatan način pruže podršku svom drugu ili drugarici.
4. Problemi u vezi lečenog deteta
Lečeno dete često može da izbegava polazak u školu. Najčešći razlozi za to su: strah od zadirkivnaja ili odbacivanja od strane drugih učenika zbog promena telesnog izgleda, strah da neće moći da prate nastavu zbog dugotrajnog odsustava i strah da ej došlo do promene njihovog socijalnog statusa u okviru nefomalnih vršnjačkih grupa. Sve to zajedno može da razvije otpor kod učenika koje rezultira izbegavanjem nastave ili potpunog odustajanja od redovnog školovanja.
Da bi smo predupredili sve ove različite probleme, osmislili smo program koji je prilagođen osobenostima svake ciljne grupe. Nakon razgovora sa lečenim učenikom i njegovim roditeljima u cilju razvijanja plana akcije, naš tim koji čine dva roditelja deteta ranije lečenog od maligniteta i stručni saradnik-psiholog, infomišu nastavnike i drugo relavantno vannastavno osoblje škole (psihologa, pedagoga, direktora škole) o potencijanim poteškoćama sa kojima mogu da se sretnu u radu sa lečenim učenikom ili reakcijama vršnjaka iz odeljenja. Top prilikom dobijaju savete i uputstva o intervencijama koje je u tim konkretnim situacijama poželjno sporvesti (kao prateći materijal dobijaju i priručnik za nastavnike “Povratak u školu”). Priprema vršnjaka iz odeljenja sprovodi se kroz radioničarski pristup (prilagođen njihovom kalendarskom uzrastu) u čijem izvođenju učestvuju i mladi survajveri, članovi neformalne grupe MladiCe. Činjenica da su voditelji radionice uzrasno bliski učenicima iz odeljenja, umanjuje distanciranost između “predavača” i “učenika” i povećava njihovu spremnost da integrišu nova saznanja u cilju veće otvorenosti prema lečenom drugu/drugarici. Pošto povratak lečenog druga na redovnu nastavu i sticanje novih znanja može kod vršnjaka iz odelјenja za pobudi spektar osećanja (radoznalost, uznemirenost, uzbuđenje, brigu itd.), organizujemo i razgovor sa roditeljima vršnjaka iz odeljenja sa ciljem da ih upoznamo sa aktuelnim promenama u odelјenju i ohrabrimo ih da otvoreno razgovaraju sa svojom decom o njihovim emocijama-pogotovo ako deca budu inicijatori tog razgovora.
Uključivanjem različitih aktera koji mogu da utiču na proces resocijalizacije lečeneg deteta, njihovim edukovanjem i osnaživanjem, umanjujemo mogućnost pojave glasina, stigmatizovanja, socijalnog izopštavanja-svih onih fakotra koji negativno utiču na proces socijalne inkluzije deteta nakon lečenja. Povratak u školi za lečeno dete i njegove roditelje nija lak zadatak, ali ako na tom putu dobiju adekvatnu podršku sredine u koju se dete vraća, postaje puno lakši.
DRAGI RODITELJI, O PROGRAMU „POVRATAK U ŠKOLU“ SE MOŽETE RASPITATI U UDRUŽENJU PUTEM TELEFONA 0114059414 ILI PUTEM MEJLA NA RODITELJI@CIKABOCA.ORG
Dragi nastavnici, želeći da olakšamo proces povratka u školu deteta lečenog od maligniteta, pripremili smo priručnik, koji možete pročitati ovde.
U PROCES INKLUZIJE JEDNOG UČENIKA PUTEM OVOM PROJEKTA UKLJUČENO JE ČAK 70 UČESNIKA I NA TAJ NAČIN ŠIRIMO I SVEST O DEČJEM MALIGNITETU.
