Mama jednog junačine je pisala tokom lečenja svog deteta. Rekla nam je da joj je to puno značilo i da je skoro zaboravila na to, ali je nekako guglajući stigla do našeg sajta i poslala nam deo svog dnevnika. Želi da ostane anonimna i ispoštovaćemo tu želju. Veruje da će pomoći onima koji leče dete.
*****Zakazana sledeća terapija. Stižemo na onkologiju. Nasmejane sestre. Jesi li dušo dobro? Bla-bla-bla. Onda pitanje: ”Mama, gde vam je uput?” “Nisam znala da treba”. Ja cool. “Pobogu mama, rekla sam vam bar 3 puta prošli put da vam treba uput.” “ Dobro, blizu stanujem, donećemo za 1 sat. “ Ona ne prestaje, “znate stvarno nije u redu, kako mislite da ja radim…….” “Znate šta, ja sam toliko značajnijih informacija čula prošli put, tako da vaš uput bio očigledno vrlo beznačajan u svemu tome. Rekla sam da ću vam ga doneti za 1 sat” “. Pa dobro, ne morate odmah, nego kad dodjete u posetu oko 13h” . čuj sad to. Drama oko glupog uputa. I kad sam ga donela i kad sam otišla na taj neki sprat gde bi one trebale da ga nose, žena se čudila, što su me maltretirali, moglo je i sutra. Ja ne razumem potrebu ljudi da te kinje za gluposti, koje su proste i vrlo rešive i ispravljive.
Posle terapije, kući, prepušteni sami sebi. Otišli smo kući, preplašeni, šta i kako ćemo. Nemamo pojma šta nas čeka. Kako izgleda taj pad krvne slike. Upoznati sa mogućim nuspojavama, teoretski. Meni je najjači utisak ostavilo to što su nam rekli, da ako dobije temperaturu, da mu je skidamo, i čekamo do 7 h ujutru da ga dovedemo.?! Zašto?! Zato što pedijatri rade do 14h, a posle toga postoji nešto što zovu dežurstvo u pripravnosti. To u praksi izgleda ovako: ako nešto nije očekivano u stanju deteta, onda pozovete odeljenje, i javite sestri. Vi prekinete vezu, dok sestra pozove doktorku, a vi posle nekih 10-tak minuta opet pozovete, da vam sestra prenese šta je doktorka rekla. Dugo mi je trebalo da se naviknem na taj sistem rada, jer po meni je to neviđen luksuz. Raditi na pedijatrisjkoj onkologiji i imati jednu smenu, i neka čudna dežurstva. Ja bih bila smirenija i sigurnija da znam da na odeljenju ima doktor 24 h. Čak i u razgovoru sa psihologom sam shvatila da je i on istog mišljenja, i bih posavetovana da bi, mi roditelji trebali da tražimo tako šta. Aha! Nije nego. Inače, od njega sam čula i neke ružne stvari o međuljudskim odnosima na odeljenju. Opet nemir u meni. Pa nije u redu to tako otvoreno pričati, i pritom imaš diplomu psihologa, a i nije kolegijalno. Ne treba da se ulepšava stvarnost, ali koliko god ja primetila neke čudne odnose, malo je neobično o tome sa osobljem na odeljenju pričati. Da li je to bio neki “psihološki” trik, da je kao na našoj strani, ne znam. Nije prijalo.
Elem, pošto smo vadili krv na svaka dva dana i pratili padove i skokove u krvnoj slici, to smo prijavljivali telefonom oko 14h nekoj od doktorki sa odeljenja. To je bilo sve. Kad smo došli na sledeću terapiju, ja odštampala i donela te nalaze krvi, da bi doktorka meni to vratila i rekla kako to njima ne treba. Strašno! Oni nigde nemaju pisanu evidenciju o tim vađenjima krvi između terapija! Pritom su uvek vrlo skeptični prema vrednostima koje se rade u drugim laboratorijama. Meni to za ovako ozbiljnu bolest, i s obzirom da se radi o deci, vrlo neozbiljno.
Kreće druga terapija, ali različit citostatik. Žuta….opet hidratacija uveče. Sutradan kreće terapija žuta. A ne da je žuta! Fluoroscentno žuta!…………..
Nastavićemo.…
Verujem da će roditelji koji su prošli lečenje svog deteta razumeti, a sve bismo zamolili za komentare ili neka svoja sećanja da podele.
